korak napred ili korak nazad

Pravilo da bi trebalo voditi računa o rastu i razvoju svakog deteta ponaosob je deo obuke svakog dobrog nastavnika, ali može se otići u krajnost ako osećamo dužnost da popravimo svaku grešku koju vidimo.

Dok nam ispravljanje može stvoriti utisak da smo odgovorni vaspitači, ponekad ispravljanje nije u interesu deteta.

R.Dreikurs kaze u svojoj knjizi „Deca – izazov“: „Preovladavajući sistem vaspitanja naše dece bazira se na ideji da se ona moraju „učiti “ iz grešaka da bi postala dobra“.

Teškoća može biti, na prvom mestu, u našoj percepciji onoga što se zapravo dešava u detetovoj šemi stvari. Mnogi primeri grešaka male dece kod kuće i u školi javljaju se zbog detetove sopstvevne nezrelosti i nedostatka fizičke koordinacije. Ponekad, uzrok greške se može prebaciti eksperimentisanju, ako se stvar posmatra u drugom svetlu. Počnimo sa proučavanjem tipa grešaka koje dete moze napraviti i onda potražimo odovarajuće i neodgovarajuće odgovore na to.

Greške se mogu svrstati u pet kategorija:

  • emocionalne
  • socijalne
  • kognitivne
  • fizičke i
  • moralne.

Često je za dete lako da otkrije sopstvenu geršku (prosuto mleko ili reakcija deteta koga je udarilo). U drugim slučajevima, misao ili akcija su viđeni kao greške samo sa stanovišta odraslog. Dete, u manje zreloj fazi razvoja, ne prepoznaje grešku osim ako mu se na nju ne ukaže, bas kao sto mu se mora reći da, suprotno onome što zaista vidimo, Zemlja se kreće oko Sunca, a ne obratno.

Emocionalne greške su neodgovarajuće ili nezdrave reakcije na situacije. Dete koje uništi svoj rad od kocki (i odbija da proba ponovo) zato što ne izgleda tačno onako kako je planiralo, reaguje na frustraciju na negativan, neproduktivan način. Povremeni izlivi nezadovoljstva (plakanje i bacanje) su još jedan primer neodgovarajućeg emocionalnog odziva.

Socijalne greške su neodgovarajući odzivi prema odraslom ili drugom detetu. Udaranje ili ujedanje su primeri za ovo kao što je i 4-godišnja devojčica koja kaže svojoj drugarici: „Neću da se igram više sa tobom ako mi ne dopustiš da budem mama.“

Često, detetov nedostatak iskustva ili nezrelost mentalnih struktura dovodi ga do pogrešnog zaključka, rezultirajući kognitivnom greškom: „Ne, ja ne živim u Severnoj Americi, ja živim u Sinsinatiju“ ili „Ja sam išao da posetim baku sutra“ primeri su kako su dešji misaoni procesi različiti od onih u odraslih.

Četvrta kategorija su fizičke greške. Detetova nesavršena koordinacija, ubrzan fizički razvoj i nedostatak sposobnosti prosuđivanja dovode do nezgoda – đus prosut po stolu i podu, sudar sa drugim detetom na igralištu.

Moralne greške se javljaju kada detetove akcije nisu u harmoniji sa vrednostima u porodici ili društvu, na primer kada 4-godišnjak laže ili ukrade čokoladu.

Gledajući ovaj grubi vodič grešaka, možemo zapaziti kako je neodgovarajuće formirati (i imati) rigidan pristup nedisciplini. Mi se moramo fokusirati na detetov razvoj i trenutna istraživanja da bismo identifikovali načine za pomoć deci kada ova prave greške zato što, dok neka zahtevaju našu trenutnu reakciju, intervencija kod drugih može zapravo uticati (ometati) razvoj isto kao i detetov pozitivan stav o sebi.

U nasoj interakciji sa drugima, moramo uvek štititi i podržavati stav (koncept) individue o sebi samoj i ovo bi trebalo da bude bazični princip u svim našim odzivima na emocionalne i socijalne greške. Uzajamno poštovanje, koordinacija, odgovornost i samopouzdanje čine bazu bogatstva materijala koji je napisan na temu koja obezbeđuje detaljan vodič kako postupiti sa neodgovornim ponašanjem.

Mnoge socijalne i emocionalne grečke trače trenutnu intervenciju. Očigledno, povrediti sebe ili drugu osobu na bilo koji način se ne može tolerisati i detetu mora da se kaže da je udaranje (ili ujedanje ili štipanje) neprihvatljivo. „Ako si ljut, kaži Timu kako se osećaš i čuj šta on ima da kaže.“Deca nisu rođena sa (niti mogu spontano proizvesti) odgovarajuće socijalno i emocionalno ponašanje. Oni ih uče kroz modele (tj. nas) i imaju nas da im pomognemo da identifikuju svoja osećanja .

Naš sledeći korak posle intervencije je da pomognemo detetu da nađe prihvatljive alternative svom neodgovarajućem ponašanju. Razvoj je spor i nikada ne ide pravolinijski, tako da se može očekivati da je jednu stvar (ili varijaciju na istu) potrebno reći često. Biti konzistentan i podrzavati dete je veoma važno. Deca bi trebalo da znaju da se mogu osloniti na nas kada su van kontrole ili pod stresom.

Oblast kognitivnih grešaka je ta gde su vaspitači skloni nepotrebnim intervencijama i lošim efektima. Prema nekim teoretičarima, deca prolaze kroz faze kognitivnog razvoja koje se nadovezuju na bazu stečenu u prethodnom periodu i za vreme koje oni izgrađuju sopstveni osećaj iz sopstvenog iskustva. Deca mogu konstruisati mnoge „netačne ideje“ na putu do znanja koje ove ideje proizvode i to su ideje koje odrasli često ispravljaju. Pijaže kaze da, da bi razumelo neki bazični princip kroz kombinaciju deduktivnog zaključivanja i podataka stečenih iskustvom, dete prolazi kroz spomenute faze koje su okarakterisane idejama koje će kasnije biti proglašene pogrešnim, ali koje se pokazuju neophodnim (u datom trenutku) da bi se došlo do krajnjeg tačnog zaključka.

Ispravljati dete u vezi koncepta koje ono nije u stanju da razume, ne samo da dovodi dete u konfuziju nego mu može poljuljati i samopouzdanje. Jedno od moje dece (4 god.) reklo je dok smo se vozili noću: „Mesec nas prati gde god da se krećemo!“. Kakva divna (ali netašna) opservacija! Mi želimo da deca nastave svoje opservacije i da ih podele sa nama. Ispraviti dete i otpoceti 15-min. lekciju iz fizike o objektima koji se kreću kroz Svemir, ne odgovara detetovoj radoznalosti. Što je gore, podriva i detetovu sigurnost u sopstvene percepcije i mogućnosti. Jednostavan, podrzavajući odgovor je potreban: „Kako je to interesantno! Svakako izgleda kao da nas prati.“

U učionici, takođe se neke razvojne greške moraju zapaziti od strane vaspitača, ali ne i ispraviti. Na primer, u periodu pre pisanja i pre čitanja, kada dete počinje da čuje pojedinačne glasove u reči i počinje da ih zapisuje, ono će biti u nemogućnosti da čuje sve glasove u reči odjednom. Prvo, ono može biti svesno samo inicijalnog glasa, zatim poslednjeg glasa i onda polako glasova između. Ovo je obično dug proces. Za 4-godišnjaka da napiše „bka“ za reč biljka ili 5-godišnjaka da napiše reč „mrkt“ za reč market je ne samo prihvatljivo nego i odgovarajuće za njegov razvoj. Sa iskustvom i kroz čitanje i priču, ostatak će uslediti. Ispravljanje ovakvih grešaka bi poljuljalo samopouzdanje koje je u razvoju i inhibiralo dete u spontanom korišćenju materijala za kreiranje reči i priča. Kada vaspitači ne uspeju da shvate važnost dečjih spontanih (ali često pogrešnih ideja), oni će često, sa najboljom namerom, posvetiti sebe postizanju cilja da dete daje ispravne odgovore na sva njihova pitanja. Kada dete postane preokupirano pokušajima da zadovolji vaspitača (nastavnika), ostaje mu malo prilika za sopstveno rasuđivanje.

Fizički, deci je potrebno mnogo vežbe i iskustva u koordinaciji sopstvenih pokreta. Baš kao što mala deca padaju često kada uče da hodaju, tako je malo starijoj deci potrebno mnogo prilika za vežbu finih motornih pokreta da bi ih ispravili i usavršili. Ako mi bdijemo nad decom, nedozvoljavajući im da prave greške dok uvežbavaju nova umeća, ne samo da ćemo inhibirati razvoj ovih umeća, nego deca neće uspeti da razviju poverenje u svoje mogućnosti da ih izvrše. Ponekad je to teško, ali ako bismo samo mogli da, kada se greška ili nezgoda dese, pogledamo to u drugom svetlu, damo detetu šansu da samo uvidi grešku i da je ispravi. Ako je posao isuviše veliki za dete, mi mu možemo obezbediti podršku i pomoć bez onoga „Rekla sam ti to“ ili „Pogledaj šta si uradio“ što su podrivajuće rečenice koje uništavaju detetovu volju da pokuša ponovo. Kao što David Elkind kaze u svojoj knjizi „Miseducation – Preschoolers at Risk“: „Motorna umeća traže vreme da se nauče i mi ne bi trebalo da se uzbuđujemo ako dete prosipa hranu po podu pokušavajuci da nahrani sebe. Naravno, ako dete samo prosipa hranu, to je druga stvar. Ali ako stvarno pokušava da uradi nešto (nahrani sebe), tada moramo podržati njegov napor i ne smemo brinuti o prosutom“.

Secam se price koju mi je ispricao jedan otac pre nekoliko godina. Njegov 4-godisnji sin je upravo bio prosuo pola galona mleka po podu pokusavajuci da napuni casu. Otac je izgubio strpljenje i poceo da grdi dete zbog greske. Dete ga je pogledalo i reklo: „Moja nastavnica se ne ljuti kada prosipam po podu, ona to cak i voli, jer posle toga mozemo to i da pocistimo.“ I dok je ova ne bas tacno ono sto sam htela da kazem, duh je ispravan. Mi ne mozemo zastititi decu od gresaka. Deca mogu i ona ce razviti osecanje odgovornosti i nezavisnosti za svoje postupke kada su podrzavana i potpomognuta pre nego kada su ispravljana i inhibirana.

Moralana pitanja su deo detetovog istraživanja granica realnog okruženja (sveta) oko sebe. Četvorogodišnjak koji krade igračku od druga može biti da je jako želi i još nema samodisciplinu da sebi uskrati igračku. Ili 5-godišnjak koji (sa koturom čokolade oko usta) tvrdi da nije pojeo čokoladni keks, još uvek nije shvatio važnost relacija baziranih na poverenju i istini. Još jednom, odrasli koji brinu o deci su modeli na kojima će deca bazirati svoja ponašanja, tako da mi moramo da pazimo da budemo iskreni i pošteni u našim relacijama sa decom i drugim odraslima. Naše reakcije na detetove moralne greške su takođe važne. Držanje lekcije je neodgovarajuće isto kao i pitanja dizajnirana da „uhvate“ dete kao što su: „Jesi li video negde Džejsonov kamion?“. Umesto toga, direktna i koncizna pitanja više pomažu: „Ja znam da bi želeo da imaš kamion kao Džejsonov, ali ovaj pripada Džejsonu i on ga želi natrag.“

Svako pravi greške i kada su one tretirane na pravi način, mi iz njih učimo i izrastamo iz njih, postajući bolji u onome što radimo. Deci su potrebne prilike da istražuju svoje okruženje i da izgrade poverenje i jak karakter kroz otkrivanje načina na koji se greške ispravljaju ili pronalaženje boljeg načina da se uradi započeti posao. U današnjem društvu, naša deca moraju da razviju unutrašnju snagu da bi se mogla suočiti sa ogromnim izazovima koji ih čekaju kao i snagu da istraju u onome što se svakog dana izgrađuje iz njihovog iskustva.

Crystal Dahlmeier
Članak iz magazina „Your Montessori Child“, mart 1996.

Comments