Magicni radni ciklus

Kada dođe nova grupa đaka u školu, mi svi zapažamo kako se u početku oni kreću unaokolo ‘hoće-neće’, radeći prilično haotično sve dok ne otkriju materijale koji ih fasciniraju. Tada, neuređenost počinje da nestaje, deca se ispune živahnom radošću
i krhka manifestacija te urođene potrebe za samo-razvijanjem počinje da se pojavljuje. Šta je to? Mnogi od nas govore o ‘radnom ciklusu’, ali se mnogi konfuzni u vezi toga.
Počnimo od toga da se ovaj radni ciklus ne dešava odjednom, već da se izgrađuje polako, kako deca postepeno bivaju ‘normalizovana’. Deca su uvek radoznala i ne zamaraju se onoliko dugo koliko im je omogućeno da funkcionišu u skladu sa njihovim sopstvenim ritmom, sakupljajući znanje iz svojih sopstvenih aktivnosti. Ako ovo imamao na umu, zapazićemo vremenom taj pomeraj od haosa ka uređenosti.

Deca koja (izjutra) stižu u školu sveža su od spavanja i voljna da rade. Iz našeg ličnog iskustva (a i iz opservacija Marije Montesori) znamo da su prvih nekoliko sati dana detetovi najbolji sati za rad i zbog toga bi ih trebalo provesti isključivo u individualnom radu; čak i pri celodnevnom boravku deteta, viđala sam da se ova neobično velika energija deteta prenese u popodnevnu sesiju.

Deca, znajući dnevnu rutinu unapred, podsvesno je planiraju. Po dolasku, ona mi ponekad kažu šta su odlučila da rade. To je izvor velike radosti kod deteta, kada ono poznaje okruženje, šta ima u njemu i gde se to tačno nalazi. Detetova sigurnost zavisi od ovog vizuelnog i intelektualnog poimanja učionice i postavke škole, mogućnosti da pronađe svoj put unaokolo, od poznavanja mesta gde mu je dozvoljeno da bude i teritorija na koju ima pravo.

Normalizacija deteta ili grupe nije moguća bez dugog i neprekidanog rada i, mada su ‘krug’ i muzika važni, mnogo je važnije da se dete normalizuje. Na početku nove školske godine, kada se nova deca još uvek privikavaju, prekidanje prepodnevnog rada može biti neizbežno, ali samo kao privremena faza, samo kao korak ka krajnjem cilju – produženom radnom ciklusu. U Britaniji, dobar deo dece provodi samo 2 do 2 i po sata pre podne i mi se moramo truditi da im obezbedimo prilike za normalizaciju kao i onima koji su u školi 3 do 3 i po sata ili ceo dan.

Mi moramo da nađemo i malo vremena za dodatne grupne lekcije i aktivnosti posle glavnog perioda rada, kada deca počinju da se zamaraju, ali nikada na početku dana.
Posle dugog rada, zapazamo du su deca smirenija i da će uživati, ma kako kratko, u kontaktu sa grupom. Oni će često biti raspoloženi da pričaju o osećanjima, strahovima, da postavljaju pitanja, razmenjuju novosti i „ogovaraju“. Grupne prezentacije se mogu izvoditi, ali one moraju biti koncizne, zato što je deci veoma teško da mirno sede jedno blizu drugog a bez neke određene aktivnosti.

Deci su potrebni oboje: i vreme i prostor i mora im biti (u ograničenoj prostorno-vremenskoj kapsuli) zagarantovan radni ciklus, tako da mogu da manifestuju sami sebe, da mogu ponavljati i biti u mogućnosti da rade i završe započeto i tako uvećaju svoje samopouzdanje dok ne ovladaju mislima i akcijama u potpunosti. Ovo je stvar koja čini Montesori školu specijalnom i ako se ne dešava, onda moramo dobro pogledati nas same, ispitujući kontinualno (kao što to Montesori naglašava) da bismo počeli da shvatamo šta to može biti što stoji između nas i dece.

U petom poglavlju svoje knjige „Spontana aktivnost u obrazovanju“, Dr. Montesori razmatra krive (grafikone) rada različitih tipova dece i grupa; opservirajući dete kako radi mi postajemo svesni njegovog utvrđenog načina rada i možemo naparaviti graf za poređenje i otkrivanje razlika sa još „nenormalizovanom“ decom ili sa onom koja su tek na početku procesa normalizacije. Kada se susretnemo sa lažnim (prividnim) zamorom (nešto pomešano sa dosadom), osećamo da nam panika raste i gubimo kontrolu. Montesori nastavnik bez iskustva nema strpljenja da čeka i posmatra; umesto da odstupi i da se povuče, ona stupa napred i poziva decu u krug, misleći da im je potrebna neka druga aktivnost (skretanje pažnje). To je trenutak kada se greši. Dr. Montesori misli da prekidanjem u tom trenutku „neumornost“ (u negativnom smislu, dakle suprotnost smirenom radu) deteta nastavlja da traje i sledeći težak rad se nikad ne preduzima. Deca se ne umiruju; ona jesu i ostaju u jednom neprirodnom stanju, drugim rečima, ako se prekinu u svom radnom ciklusu, ona gube sve karakteristike jednog unutrašnjeg procesa izvođenog redovno i u potpunosti.“

Šta mi zapravo mislimo o deci dok sa njima radimo – da su ona tela koja rastu ili bespomoćna mala bića ili oboje? Mozak koji apsorbuje? Malo dete je ljudsko biće dostojno poštovanja isto kao i ljubavi, sa potrebom za radom više nego igrom i sa potrebom za slobodom isto koliko i za usmeravanjem. Stoga, ono što treba da bude najuzvišenije u nama je poštovanje dečje ličnosti, pružanje mogućnosti detetu da razvije u potpunosti svoje kapacitete i što je još važnije da ga oslobodimo od naših, najčešće dobronamernih ali i loše usmeravajućih, prekidanja (radnog ciklusa) koja su obično (na žalost) neizbežna (objektivne prirode). Dete koje oseća potrebu za osamostaljivanjem ima drugačiji ritam od našeg, radi polako i prilično zadovoljno, mora mu se dati vremena da završi započeto. Mi moramo da naučimo da budemo strpljivi i da naučimo da poštujemo ovo dečje totalno odsustvo žurbe koje je u funkciji stalnog procesa „postajanja“.

Rad osvežava dete umesto da ga zamara. Dajte detetu odgovarajuće (dobre) radne uslove i usudite se da se povučete i opservirate. Jer to je naš zadatak – da opserviramo i usmeravamo i da postepeno spoznamo da je Montesori nastavnik osoba širokih pogleda koja uči iz pažnje koju poklanja dečjem učenju i razvoju; koja će se uvek pojaviti sa novim i kreativnim prilazima učenju, koja zna da je sloboda sa odgovornošću osnova za uspešno vođenje Montesori škole. Razumevanje ovoga svega dovodi do prirodnog rasta (sazrevanja) i prošireni radni ciklus postaje moguć. I kao što je kompozitor Stravinski rekao: „Snaga se rađa iz ograničenosti i umire u slobodi“, sloboda bez granica je neprirodno stanje.

U pripremljenom okruženju deca su slobodna da rade na poslovima koja su sama izabrala, prema svom sopstvenom ritmu i bez prekidanja od strane drugih; ona se mogu duboko zaneti u svoj posao, omogućavajući sebi tako istraživanje i otkrivanje. Ono što je nama teško da sa sobom raščistimo je potreba za stajanjem pozadi, da prevaziđemo u nama tu bojaznost da ćemo ih preučiti. To je faza u našem razvoju; mi treba da znamo da je zlatno jezgro tu, pred nama, bez obzira kako skriveno od nas izgledalo (kroz razne oblike devijacija). Sa ovim znanjem, apsolutna potreba je da se maknemo sa puta detetu u njegovoj ličnoj potrazi za adaptacijom i asimilacijom. Stalno prekidanje podriva normalizaciju deteta, a i grupe u celini. Naš zadatak je da izgradimo smiren i strpljivi stav, da naučimo dobro upotrebu i funkciju didaktičkog materijala koji se upotrebljava, da detetu otvorimo prozor u svet; da posmatramo i postanemo familijarni sa razvojnom psihologijom i načinom funkcionisanja anatomije malog deteta. Mi takođe moramo postati sposobni da posmatramo i razumemo decu sa preciznošću, zainteresovanošću i poštovanjem da bismo bili u mogućnosti da pružimo pomoć kada je potrebna.

Počinjemo na samom upisu u školu, tako što ohrabrujemo roditelje da upišu decu pre nego što napune tri godine, nastojeći da im se predoče dobici od pune tri godine provedene u Montesori skoli (britanski uslovi, prim.prev). Kada deca napuste predškolsko sa pet godina, postaje teško da se održi dalji Montesori pristup. U svojoj poslednjoj godini provedenoj u školi, deca postaju naše drage kolege i pomoćnici i konsoliduju znanje koje su stekli u prethodne dve godine.

Sledeće, mi treba da shvatimo da slobodan radni period nije moguć sve dok deca nisu stekla određen nivo normalizacije. U početku mi moramo da budemo okolo zabavljači, organizujući vreme i igre sa samo povremenim slobodnim (dečjim) izborom rada. Na kraju prepodneva, moramo biti sigurni da detetu ostavimo malo vremena za raspremanje stvari i oblačenje za odlazak kući: nikada ih ne smemo požurivati. Ova čvrsta, ali pažljiva kontrola je jedan spoljni agent iz kojeg deca izgrađuju sopstvenu samodisciplinu. Ako mi ne postavimo stabilne i sigurne granice u okviru kojih dete može biti slobodno, mi ćemo uskoro postati svedoci dezintegracije razreda (grupe). Znači, mi još ne dajemo deci da sama rade, zato što želimo da sprečimo, pre nego da kontrolišemo, loše ponašanje. Uradite puno grupnih prezentacija na temu lepog ponašanja u društvu, ponavljajući ih koliko je to moguće puta, zbog toga što deca vole ponavljanje. Kada dođe vreme za regularne prezentacije (individualne), moramo pripaziti da se materijal ne upotrebljava pogrešno, specijalno vodeći računa da materijal ne uzima dete kojem nije bilo pokazano kako da ga koristi.

Vežbe iz praktičnog života (Practical life exercises) su bazične za kreiranje uređenog razmišljanja i koncentracije, i ako načinimo dovoljno prezentacija za svako dete da zna dve ili tri, već mu možemo ponuditi ograničen izbor. Polako se pomeramo sa jedne konstruktivne aktivnosti ka drugoj, prestajući i počinjući grupne aktivnosti pre nego što se nepoželjno ponašanje pojavi. Vreme za konstruktivan rad se polako produžava, i kada deca počnu da prave definitivan izbor, mi prepoznajemo prve znake normalizacije; ovo je vrlo teško i zahtevajuće vreme. Konstantno produzavanje rada na već učinjenim prezentacijama, ali takođe i uvođenje novih su neophodni ili ćemo izgubiti sve što smo do tada stekli. Prezentacije moraju biti tačne i atraktivne ili će matrijal biti nepravilno korišćen.

Kako se radni period produžava, mi postepeno sklanjamo materijale i dozvolimo da se vreme pauze i užine oformi u individulanu aktivnost a ne grupnu. Sada smo na dobrom putu da dostignemo normalizovan razred, i počinjemo se osvedočavati magije koju donosi radni ciklus. Ali, postoji i nešto što se zove ‘lažna normalizacija’, gde sve izgleda da radi sa velikom koncentracijom nekih desetak minuta, ali ne traje. Za vreme ovog važnog koraka na putu ka stvarnoj normalizaciji, još je veći imperativ da se radi intenzivno na prezentacijama.

Kada se normalizacija desi, mi ćemo to znati. Deca će dolaziti u školu znajući šta žele da rade. To može biti nešto lagano, samo uvod u neki rad, koji povećava apetit za nešto veće i bolje što će doći. Tada se lažni zamor (dosada) može pojaviti, udahnite duboko i osetite nalete bojaznosti, ali OSTANITE PO STRANI. Neka deca će se ubrzo oporavti ponovo, i mi primećujemo da su oni izabrali mnogo teži posao, tako da se njihova koncentracija produbljuje. Ona su na pravom putu normalizacije i samim tim samorealizacije. Ako smo mi na kraju videli i prepoznali da je lažni zamor zaista lažni, a da je na drugoj strani ćup sa zlatom, onda će možda deca dolaziti kući i pitati isto pitanje koju su i Mariju Montesori pitali: „Zašto ne idemo u školu nedeljom? Imali bismo toliko puno više vremena za rad.“

Jeanne Van Dijk


Comments