Montesori pristup - vezbe iz prakticnog zivota

Montesori pristup – vežbe iz praktičnog života


Ljubav i pažnja koju poklanjamo detetu ogleda se pre svega kroz razumevanje detetovih potreba, a jedna od najjačih detetovih potreba je želja za osamostaljenjem. Već kada dete (beba) prvi put pridrži flašicu kojom ga hranimo ili uzme kašičicu i pokuša sebe da nahrani, primećujemo ovu detetovu jaku želju za samostalnošću i naše je samo da nastojimo da ga u tome podržimo.

Da ga podržimo da, ali ne i da mu „pomažemo“ na taj način što ćemo stvari raditi umesto deteta (na primer u početku ishrana ili kasnije oblačenje -zakopčavanje, vezivanje pertli, pranje zuba i slično). Ako uočimo detetovu potrebu da nešto samostalno proba da uradi, dovoljno je da mu se ta aktivnost pokaže lagano, korak po korak (da bi dete imalo vremena da apsorbuje sve detalje same rutine). Zatim se dozvoli detetu da samo vežba koliko ono to želi pri čemu se moramo truditi da detetovu aktivnost ne prekidamo. Na žalost, u savremenim uslovima, živeci u jednom užurbanom svetu gde svi imamo malo vremena, roditelji ponekad previše „rade“ umesto dece. Nemajući vremena da sačeka dete da obavi neku svoju započetu aktivnost, roditelju je najčešće najlakše da ovo obavi umesto deteta (oblačenje, izbor stvari koje se tiču deteta i sl.). Osim toga, zbog detetove sporosti na primer u hodanju, najčešće ga nosimo ili vozimo u kolicima; gradska deca nemaju ili imaju nedovoljan kontakt sa prirodom gde bi se neograničeno mogla kretati i sledeti svoj unutrašnji poriv. Tako roditelji nesvesno postaju prepreka na putu detetovog razvoja i ne dozvoljavaju funkciji koja je u razvoju (u svom senzitivnom periodu) da se razvije do maksimuma. Kada senzitivan period za razvoj određene funkcije prođe, ta funkcija kasnije ne moze dostići onaj maksimum koji odgovara prirodnom potencijalu deteta.

Ove male svakodnevne rutine odrasli obavljaju radi samog krajnjeg efekta, tj. za njih je bitan cilj te aktivnosti. Za dete, naprotiv, mnogo je bitnija sama rutina, odnosno način na koji se nešto izvodi. I dok odrasli sve obavljaju rutinski, ne obracajući pažnju na već dobro poznate i uvežbane detalje same aktivnosti, dete posmatra ono što mi radimo sa pažnjom i pamti detalje, redosled pojedinačnih malih akcija (koraka), šta se pri tome izgovara i slično. Za njih je potom važno da samu aktivnost izvedu samostalno do kraja, da je ponove onoliko puta koliko im je potrebno da bi je savladali i došli do krajnjeg cilja, pri čemu taj sam cilj ne mora igrati nikakvu ulogu za njih. (Zamislimo dete koje pokušava da neki teret iznese uz stepenice; ono to radi koncentrisano i predano i onoliko dugo dok oseća potrebu za tom akcijom. Krajni cilj, tj. teret iznet na vrh, nema poseban znažaj za njega.)
Izvođenje ovih sitnih svakodnevnih aktivnosti, dakle, izlazi u susret detetovoj želji za osamostaljenjem a pri tom je usko povezano sa razvojem trenutne funkcije (senzitivnim periodom) na primer hodanja, govora, socijalizacije itd.

Osim ovoga, ove praktične aktivnosti generalno poboljšavaju detetovu motoriku i koordinaciju kao i koncentraciju. Roditelji bi stoga trebalo da uključuju decu u svoje svakodnevne praktične aktivnosti kao što su kuvanje, čišćenje, kupovina, popravka, šivenje i mnoge druge. Ne požurujmo dete koje nastoji da samo uradi nešto za sebe: da se obuče, da samo jede, da hoda ili da obavi neki izbor, da upotrebi neku spravu. Omogućimo mu da može da dohvati svoje stvari, prilagodimo prostor njihovom uzrastu (u smislu veličine predmeta koje oni koriste) koliko je to god moguće, ne budimo prepreka na detetovom putu razvoja i osamostaljivanja.

U Montesori školama, svakodnevne praktične aktivnosti se obavljaju tako što se:

  • deci ne daju igračke koje su zamena za prave stvari (imitacije pravih stvari koje nemaju funkciju koju realni predmeti imaju)
  • umesto toga, detetu se obezbeđuju predmeti, ali u veličini koja odgovara njemu (veličini šake, visini deteta i sl.)
  • pokaže mu se kako se pojedini predmeti koriste ili kako se pojedine akcije izvode lagano, korak po korak, da bi dete imalo vremena da apsorbuje sve detalje; to se uradi onoliki broj puta koliko ono to zahteva
  • ako želi da samo upotrebi predmet ili izvede akciju dozvoli mu se to, jer se tako izlazi u susret njegovoj želji za osamostaljenjem; svaka detetova uspešno izvedena aktivnost podiže detetu samopuzdanje i rađa mu želju da krene dalje u osvajanje sveta odraslih, koji je tako malo prilagođen detetovom uzrastu.

I na kraju, imajmo na umu misao „Dete je otac coveka“, zato mu poklonimo potrebnu paznju.


Comments