Ovde se na decu ne vrsi pritisak

Pre izvesnog vremena odvela sam prijateljicu da prvi put poseti jednu Montesori školu. Škola je bila u lošim uslovima dok su se cčkale dozvole da se preseli u mnogo prostranije prostorije. Ali, atmosfera unutar ovih dveju privremenih soba je bila Montesori za primer.
Jedva je bilo mesta za laktove kako za decu tako i za nastavnike koji su delili svoj prostor sa kompjuterom i zekom. Bez obzira na skučenost, sve uobičajene Montesori grupe materijala bile su uredno aranžirane. Svaki delić stola i poda je bio iskorišćen od strane dece koja nešto rade.

Osetila sam se odmah kao kod kuće u ovoj prepoznatljivoj, kreativnoj učionici. Ali moja prijateljica je bila zbunjena. Kada smo izašli ona je priznala da joj dečja koncentrisanost na aktivnost izgleda neenergično: „Ne izgleda mi prirodno za njih da budu tako tihi,“ reče ona. „I gde oni mogu da trče?“.

Naravno, mogućnost trčanja napolju bi došla selidbom u novi prostor. Ali u međuvremenu, deca su se adaptirala na zahteve koje postavlja okruženje sa otežanim uslovima rada i tako su postupala.

Složila sam se sa prijateljicom da bi za decu bilo neprirodno da rade tako neumorno, sa ciljem i tako mirno ako bi im način rada bio nametnut odozgo. To izvire iz same dece.
I zaista, radeći u nečemu sto se može nazvati kritičnim uslovima ovo je bio jedini način da škola opstaje. Zamislite pokušaj nametanja veštackih pravila tišine i poslušnosti na dvadesetoro male dece u jednoj pretrpanoj sobi, a bez i jednog truna otpora?
Kao roditelj, najbolja analogija prinudne kontrole koju mogu ponuditi bila bi ono što ja zovem efektom skupa: stisnite desetak ili više dece u dnevnu sobu i organizujte im ozbiljnu zabavu za dva sata ili više. Pre ili kasnije, neko je u suzama i vrlo šesto to sam sama ja.
Ovo je jedna od ironija modernog roditeljstva i obrazovanja – mi ih često upražnjavamo na malim mestima a ipak očekujemo visok nivo kontrole. Ja ne verujem da je moguće organizovati i kontrolisati decu na duži period, a da se pri tome ne suzbijaju njihove prirodne energije. Ali ako su dati pravo okruženje i određena mera nezavisnosti, deca su u mogućnosti da sebe organizuju.

Atmosfera ozbiljnosti koju je moja prijateljica zapazila je tipična za Montesori učionice mada intenzitet sa kojim deca rade ne znači odsustvo zadovoljstva i zabave. I dok je moja prijateljica bila začudjena onim sto je videla, mnogi roditelji ne nalaze da je učionica puna mirne i koncentrisane dece nešto za odbacivanje.

Razmotrite šta mnogi roditelji da traže kada biraju obdanište ili predškolsko za decu. „Grupe za igranje“ su obično zamišljene kao mesta gde se deca čuvaju a ne obrazuju. Neki roditelji ih biraju zbog mogućnosti slobodne igre i socijalizacije.

Montesori škole nude mnogo više od čuvanja dece. Ali pošto one suočavaju dete sa jednom novom vrstom slobode, malo roditelja je bira zbog načina na koji oslobađa ili ostvaruje dete. Ono što roditelji primećuju to su police uredne i čiste, decu koja su učtiva, jednu atmosferu rada sa koncentracijom kao i mogućnost da deca nauče da čitaju, pišu i broje pre pete godine. Neki roditelji su čuli za „rad“ koji se u Montesori učionici podstiče od početka i mnogi više vole da čuju reč „rad“ nego „igra“. Roditelji među sobom govore o zadivljujućim rezultatima i superiornosti dece koja su pohađala Montesori školu u odnosu na ostale vršnjake kada krenu na dalje školovanje. Ponekad je Montesori pristup okarakterisan kao „naučni“ što naročito očevi nalaze privlačnim.

Razlozi zbog kojih je moja prijateljica bila sumnjičava prema Montesori školi su obično razlozi koji ostale često privlače. I iz onoga što sam ja mogla zaključiti kroz razgovore sa roditeljima i nastavnicima Montesori škola širom zemlje, mnogi roditelji imaju kompletno pogrešnu ideju o tome.

Istinski duh Montesori škole nema ništa sa pre-utvrđenim ciljevima kao što su učenje pisanja i čitanja pre određenog roka. Montesori učionica može izgledati da je uređena tako da pogoduje viđenju odraslih, ali mi zanmo da je ona uređena potpuno tako da pogoduje detetu. Čak i atmosfera ozbiljnosti nije nametnuta nego je posledica dečjeg unutrašnjeg mira.

Roditelji ponekad biraju Montesori školu zbog njenog „proizvoda“. Želeli bi da mogu reći pokazujići na svoje dete: „Pogledajte šta sam ja napravio“. Oni nisu impresionirani činjenicom da su deca stalno zauzeta praveći (izgrađujući) sebe. Oni retko vrednuju jedan nevidljivi proces otkrivanja (pronalaženja sebe) koji oni ne mogu da izmere i pokažu susedima.

Ono što se pojavljuje sledeće je nerazumevanje između roditelja i škole. Mora da je mnogo teško Montesori nastavniku da odgovori roditelju koji jedino želi da čuje o napredovanju u čitanju (kao cilju) ili disciplini. Mora da je mnogo teško objasniti Montesori ideal opservacije a ne prisile; važnost razvoja deteta sopstvenom brzinom; način na koji je dete samo sebi učitelj. Ali, ako se Montesori duh ne promoviše od samog početka, postaje izuzetno teško objasniti roditeljima koji šalju decu u Montesori školu, da oni nisu time kupili i pasoš za akademski kvalitet. Eto zašto sam ja ponekad pozivana, (kao spoljasnji posmatrač) da govorim roditeljima o svom pogledu na Montesori.

Ja im kažem, naravno, da Montesori škola može izaći u susret njihovim akademskim očekivanjima. Montesori trenirana deca zaista dosta ranije od svojih vršnjaka nauče da pišu i čitaju. Ali u tome nije stvar.

Roditelji ponekad ne vole da čuju da se učenje pisanja i čitanja stavlja po strani u korist nečeg sto se zove „rad“ a što zvuči sumnjivo spontano i zabavno. Oni se pitaju šta je Montssori mogla misliti kada je govorila o „nastavniku bez katedre, bez autoriteta, gotovo bez podučavanja“ i oni ispoljavaju uznemirenost u vezi sa okruženjem koje tako odgovara dečjem entuzijazmu za učenje prema kojem je realan svet, ako se upoređuje, osuđen da izgubi.

Srela sam roditelje čija deca imaju ispite sa tri ili četiri godine (za prijem u školu). Oni biraju Montesori školu ne da bi pobegli od uznemirujuće i invazivne prirode testiranja, već da decu pripreme na nju. Često sam slušala Montesori nastavnike kako mi govore o trogodišnjacima koji nervozno sede u klupi kao opkoljeni, već ostareli ljudi pred životnim zadatkom. Oni su već naučili dosta o tenziji i nezadovoljstvu koja prati poneke roditelje u njihovim svakodnevnim poslovima.

Čak i akt dolaska u školu može biti strašan kada mi odrasli ponekad imamo izvesne poglede na ponašanje koje se očekuje od deteta i takvo, zamislite, pokušavamo da postignemo grdnjom i pritiskom. Deca su obično zaplasena dok ne uđu u učionicu u strahu umesto u stanju radoznalosti za istraživanjem.

Kada dođe vreme da se ide kući, detetov samo-motivisući deo dana brzo prestaje. Roditelji ih i ne pozdrave a da nisu pitali šta su radili, dokle su stigli, sa kim su sedeli i da li je bilo zabavno. Tada, oni ne puštaju decu napolje dok nisu završili odgovarajuće ceremonije zahvalnosti i pozdravljanja.

Ukratko, moderan roditelj nalazi za teško da dete ostavi samo. Najviše primedbi od strane Montesori nastavnika je u pravcu ove najveće prepreke za primenu onoga što su deca naučila u Montesori školi. Pritisak od strane ponekih roditelja, oni kažu, suprotstavlja se detetovoj prirodnoj želji za učenjem.

Zbog stereotipne slike o Montesori obrazovanju, Montesori nastavnik se može teže osećati od običnog vaspitača. I šta on radi? Izazov je da se škola pretvori u vrstu „vruće kuće“ o kojoj mnogi roditelji sanjaju. To nije teško: oprema je tu, roditelji će je podržati – sve što joj je potrebno je kooperacija deteta.

Ona takođe počinje da vizualizuje sliku idealne učionice kao mesta u kome deca rade na kontrolisan način a tišina se postiže stalnim opomenama. Ona počinje da ne veruje u detetovu sposobnost da radi mirno za sebe i tako povećava broj grupnih aktivnosti, kao što su umetnost, kuvanje ili odvođenje dece u toalet. Kakva neprijatnost onda kada deca počinju da se opiru eroziji sopstvene nezavisnosti! Ona počinju da izmiču kontroli!

Ona (nastavnica) počinje da postavlja ciljeve za svako dete koje bi trebalo postići u radu sa brojevima, čitanju i pisanju. Ona oseća da se uzdigla na nivo nastavnika i vodiča Montesori reputacije. Reputacije, zapazite, a ne Montesori duha već pogrešnog viđenja Montesori filozofije koje imaju oni roditelji koji najviše iziskuju.

Tako se hijerarhija brzo promeni. Umesto da prvo gledamo u dete i dozvolimo da njegove potrebe diktiraju pravac učenja, mi svi gledamo u roditelja, onog koji plaća račun za školu, da bismo odredili kako ono mora da se obrazuje.

Kada u svojim glavama nosimo viđenje kako bi učionica trebalo da izgleda i dozvolimo da naša očekivanja postanu naš cilj, tada mi počinjemo da vršimo pritisak na dete. Montesori učionica prestaje da bude raj za decu koju (inače) stalno požuruju (teraju i pritiskaju).
Deca će u celini gledano tolerisati jednu takvu autoritarnu sredinu, ali to nije ono što je Montesori imala na umu. Današnje dete ima dosta autoriteta sa kojima treba da izađe na kraj, kod kuće gde je požurivano, procenjivano i pod pritiskom po ceo dan sa celim skupom dodatnih aktivmosti za ispunjavanje vremena, od trenutka kada prohoda pa na dalje. Mnoga deca koja pohadjaju Montesori školu su takođe i u gimnastičkim i plivačkim klubovima ili možda pohađaju muzičku školu. Posle škole oni se možda mogu videti kako trče po parku ili prave hleb sa mamom, ali ovo bi bila dva manje verovatna događaja. Umesto toga, dete sedi ispred televizora, još jedne vrste autoriteta, sa svom pasivnošću koju ova aktivnost donosi.

I tako, svaki put kada Montesori škola pokušava da izađe u susret zahtevnim roditeljima, dolazi se u bespomoćnu situaciju modernog tipa. Roditelji pritiskaju decu zato što oni sami osećaju pritisak. Previše je lako za školu da se nađe u nevoljama, sa detetom kao nesrećnim fokusom naših neurotičnih nastojanja. Ja verujem da je dužnost Montesori škole da se oslobodi iz te spirale invazije u unutrašnji život deteta. Peter Dixon, predavač na King Alfred koledžu za nastavnike u Vinčesteru, ima inspirišuće ideje u vezi sa ulogom onog odraslog koji se bavi decom ispod pet godina. On naglašava kako je besmisleno kada nastavnici naprave Božićne čestitke umesto svojih trogodišnjaka koje roditelji mogu poneti sa sobom i okačiti ih pretvarajući se da su to njihova deca uradila. Jedina osoba koja tu nije prevarena ja samo dete.

 Odrasli koji rade sa decom, treba da budu u mogućnosti da ustanu i glasno govore za svoje trogodišnjake i cetvorogodišnjake. Oni nisu zabavljači, oni su edukatori. Oni moraju reći: ‘Ovo jo ono što deca jesu i ovo je ono što bi trebalo da rade. Mi ovde ne vršimo pritisak na decu.‘“ Ovo bi moglo da posluži kao koristan moto za mnoge Montesori škole.

Deborah Jackson,
autor knjige „Ne uznemiravajte – dobre strane relaksiranog roditeljstva“ –Bloomsbury 

Članak iz dodataka časopisu Montesori Education „Your Montessori Child“, oktobar 1996.

Comments